Победник

НЕМАЊА МАТИЋ, ФУДБАЛСКА ЗВЕЗДА „ЧЕЛЗИЈА” И СРПСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Степеницама до врха
Његове слике из Тамнаве светле. Памти сеоско игралиште, порту, људе. Ту је његово Врело стрпљења и истрајности, вере и воље. Прва и последња тачка. Из српског клупског фудбала, срећом, отишао је рано. Није морао да гаца по блатишту, није превише рањаван. После – у Кошицама, Витесеу, Лисабону, двапут у Лондону – оставио је и понео колико год је могао. Мера је била кључна лекција. Схватио је да је фудбал игра и рат. И да је скромност привилегија великих

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива саговорника


Наступи у Челзију, једном од најбољих европских тимова, представљају звезданетренутке у каријери Немање Матића. Велики труд, срчаност и упорност, дали су жељени резултат. Удаљени путеви су се спојили у један, на коме доминира постојана и скромна појава овог тамнавског младића.
– Наравно да осећам велико задовољство због онога што ми се догађа, али немам много времена да се тиме бавим. Веома сам оптерећен обавезама и трудим се да се усредсредим на њих. Мислим да могу још много да напредујем, па ћу уживање у том осећају оставити за неке касније прилике.
Као дечак, када је почео да стиче своја прва играчка искуства, није ни слутио да ће овако далеко стићи.
Да, никада нисам тако далеко одлазио у својим мислима. Увек сам ишао корак по корак и трудио се да што боље обавим сваку следећу обавезу. То ме је научило самодисциплини и стрпљењу. Наравно, као и сви остали дечаци, маштао сам о томе да једног дана заиграм у неком великом европском клубу и направим добру каријеру. Нисам, међутим, могао ни да наслутим да ћу играти у Премијер лиги, у тиму који се бори за титулу.
Чак и данас, када нема довољно времена за предах, мислима се често враћа у те дане и у малено тамнавско село Врело, одакле је кренуо стазама које га кроз свет воде.
– Сваког дана се тога сетим! У сталном сам контакту и са својим пријатељима из детињства. Кад год их чујем или добијем поруку од њих, успомене навиру саме. Имао сам добро друштво, не само на фудбалском терену, већ у селу уопште. Али, момци са којима сам тренирао – Марко, Боки, Аца, Влада и многи други – посебно су утицали на моје одрастање, па и на мој карактер. Сви су били спортски занесењаци, пуни воље и страсти. Мислим да су ме, у великој мери и они учинили оволико упорним и истрајним. Без икаквог претеривања, дугујем и њима одређену захвалност за све што сам постигао до сада.
Посебно интересантно делује прича да је у то време могао, жонглирајући лоптом, да пређе читав километар, од своје куће до терена на којем је тренирао, а да јој не дозволи да падне на земљу.
– То је било дечја забава, којом сам себе искушавао. Дешавало се често да сам успевао тако да превалим пут од куће до терена. Бивало је, међутим, и да ме старији мангупи сачекају код продавнице и каменчићима ме деконцентришу, па ме тако натерају да се вратим назад и покушам поново. Једна од лепих дечијих успомена.

РАНЕ СВЕТЛОСТИ ТАМНАВЕ

Млађе категорије у сеоском клубу покренуо је Немањин отац Драган, који је некада и сам био фудбалер. Остало је упамћено да је у шабачкој Мачви играо са Мирославом Ђукићем, са којим је чинио најпознатији штоперски тандем Друге лиге у Југославији. И стричеви су се бавили фудбалом, а истакнутих спортиста је било и у фамилији мајке Биљане. Она, уосталом, и данас с пажњом прати спорт.
– Мајка се никада није професионално бавила спортом, али је волела да игра кошарку. Уз оца је почела да прати фудбал и могу вам рећи да не пропушта ниједну утакмицу већ добрих петнаестак година. Пре свега, моје и братовљеве, али и многе друге. Дешавало се понекад, када се касније вратим кући, да затекнем оца како спава, а њу да седи крај телевизора и гледа неки меч.
Немања се рано одвојио од породице, крећући својим животним стазама.
– И поред тога сам везан за њих, на неки нормалан начин, као уосталом и сви људи који знају да пронађу право место за све битне моменте у свом животу. Рано сам отишао од куће и осамосталио се. На то су се навикли и моји родитељи и потпуно ме разумеју. Када се пожелимо, или они дођу овде код мене, или ја искористим неки слободан термин, па дођем до села, јер сам носталгичан. У сваком случају, знам да су ми они искрена подршка и да без њих не бих могао да истрајем у ономе што сам радио.
Немањина каријера се развијала полако, без нарочите помпе. Можда зато што је рано измакао очима домаће спортске јавности.
– И иначе се трудим да око мене не буде много гужве. Мислим да о спортисти треба да се пише с мером, без претеривања. Од мене не треба правити оно што нисам. Свестан сам да као играч „Челзија” привлачим пажњу јавности и да људе интересују многи детаљи. Ипак, настојим да се о мени што мање пише, у крајњем и зато да никоме не досадим.
Због чињенице да је рано отишао у фудбалску печалбу, није осетио домаћи клупски фудбал.
– Као навијачу „Звезде”, испунила ми се жеља да носим њен дрес, у млађим категоријама. Понекад ми је жао што нисам играо у њеном првом тиму, али, кад боље размислим, имао сам срећу што се моја каријера одвијала баш овако како јесте. Рано сам отишао из земље, па су све моје амбиције у вези са домаћом фудбалском сценом убрзо избледеле. Домаћи фудбал и ја рано смо се мимоишли.
Сениорски фудбал га је рано одвео у Словачку. Имао је тек деветнаест година.
– То је било пресудно за моју каријеру. Добио сам прилику да играм у „Кошицама”, једном добро организованом клубу, у којем сам почео да сазревам као играч и као човек. Добро сам се показао и тиме заслужио позив у младу репрезентацију. Преко „Челзија” сам каријеру наставио у холандском „Витесеу”, што ми је много значило за даљи напредак. Холандска лига је одлична за младог играча. Може да стекне одлична искуства и сазри за кратко време. Искористио сам то на прави начин, што ми је отворило врата већих клубова.

ЗАУВЕК У ЛИСАБОНУ

Звездане тренутке је почео да доживљава у дресу лисабонске Бенфике.
– То је клуб који ће заувек имати посебно место у мом животу. Један је од највећих на свету. Не постоје речи којима бих описао са којом пажњом људи у Португалу прате тај клуб и колико им значи. То никада нећу заборавити и остаћу доживотни навијач „Бенфике”. Много сам напредовао тамо, уз сјајног тренера, играче и све људе који раде у клубу. Задужили су ме свиме што су за мене учинили и приликом коју су ми пружили. Надам се само да сам бар донекле успео да им се одужим.
Челзи га је први пут олако пустио да оде. Ипак, други пут нису дозволили да им га неко други преотме.
– Када сам први пут био у клубу, за мене објективно није било места. На делу су били сјајни фудбалери, репрезентативци у својим земљама, па нисам ни могао да се наметнем. Зато сам и отишао, са намером да у некој другој средини покажем да сам дорастао најјачим клубовима. Када се осврнем иза себе, јасно ми је да сам урадио како треба, а и да су они урадили праву ствар.
Стандардно место у првој постави сведочи о томе колико Немања значи Челзију данас.
– За сада све иде како треба. Трудим се само да одрадим оно што тренер тражи од мене и да радим оно што најбоље знам. Истина је да постоји притисак, јер у „Челзију” се игра без калкулације, увек на победу. Остали тимови имају сталну жељу да се баш против нас докажу, играју са великим мотивом и заиста није лако одолети сталном притиску. Мислим да су за сада сви задовољни мојим играма и мојим понашањем на терену, а и ван њега. Нека све остане овако, а ја ћу се трудити да још више напредујем и да помогнем екипи колико је год могуће.
Чини се да Немања још увек није свестан да захваљујући њему и Банету ИвановићуЧелзи у Србији има све више присталица.
– Ако је заиста тако, срећан сам због тога. Волели бисмо да права слика о нама стигне и до наших људи, и да они то прихвате, не само као наш лични већ и као успех српског спорта. Трудићемо се да своје навијаче, и у Енглеској и у Србији, обрадујемо ове сезоне и да освојимо Премијер лигу.
Несумњиво је да снага његовог примера утиче на дечаке из свих крајева Србије, који би желели да кроз живот крену његовим стазама.
– Не гледам на себе као неку звезду, још мање као на идола млађим генерацијама. Али, претпостављам да има дечака који би желели да имају каријеру као ја. Уколико сам значајан у њиховим очима, утолико сам више обавезан да својим понашањем и играма покажем како изгледа један професионалац, играч „Челзија” и српске репрезентације. То је велика, али и лепа обавеза за мене, коју ћу, надам се, на достојан начин испунити.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА И ЊЕНЕ БАРИЈЕРЕ

Прича о репрезентацији једина квари идиличну слику његових остварених амбиција. Како објаснити феномен српске фудбалске репрезентације и проблем који има?
– Искрено, не знам! Чини ми се, чак, да са ове позиције нисам довољно компетентан да одговорим на то питање. У репрезентацији сам релативно кратко и на свим утакмицама трудио сам се да дам максимум, да помогнем колико год могу. Тако ће бити и даље. Зашто има толико проблема, тешко да ја  могу одгонетнути. Има искуснијих и старијих људи, који могу дати праве одговоре, кроз праву анализу. Само тако можемо утврдити где је проблем.
Понекад се чини да постоје и одређене психичке баријере у тиму, који једноставно, не верује сам себи.
- Можда сте у праву, а можда и нисте. Ја могу да говорим само у своје име. Верујем у своје квалитете и увек улазим у утакмицу са надом да ћу да победим. Не плашим се никога. Међутим, да ли у тиму постоји нека баријера, не могу да кажем. То се вероватно боље види са стране, мада је и тај угао варљив. Коначно, тиме ће се бавити тренер и стручни штаб, јер нико од фудбалера нема времена за тако нешто.
 Чини се да је повремено и наша јавност превише критична према репрезентацији.
– Увек сам сам себи био највећи критичар. Савршено ми је јасно, већ на терену, како сам играо и није потребно да ми ико указује на слабости, ако их је било, јер сам их и сам свестан. Код нас се често догађа да су критике неутемељене, без ваљане анализе где смо грешили, зашто смо изгубили, без правог погледа на појединачни учинак сваког играча. Такође, понекад олако прелазимо и преко победа, и падамо у еуфорију, иако нисмо играли добро. Не бавимо се ни тада анализом, па нам се већ у следећим мечевима то обије о главу. Треба направити систем, у коме ће се знати да Србија и када губи треба да игра онако како играју озбиљне репрезентације. Овако, сами смо себи велики када побеђујемо, а када губимо, чини се да нико није гори од нас.

ЈА ЋУ СЕ ЈЕДНОМ ВРАТИТИ

После великих напора, уточиште проналази у кругу породице која га окружује.
– Крај мене су супруга и двоје деце. После сваке утакмице или тренинга, хитам кући да их видим, јер се уз њих најлепше осећам. Заиста смо срећни животом каквим живимо, а, Богу хвала, и здрави смо, што је најважније. Искрено говорећи, о томе и не волим много да причам, да не урекнем нешто што ми највише значи у животу.
Једном, када спортске стазе дођу до краја, а животне се наставе...
– По томе како се сада осећам, мислим да моје спортске стазе неће у скорије доћи до краја. И када завршим активну каријеру, волео бих да наставим да радим у фудбалу. Шта би то могло да буде, још увек не знам. Можда као тренер, или скаут. Али сигурно ћу остати у фудбалу и бавити се спортом. То је мој живот, јер самог себе не видим ни у чему другом.
Можда га путеви једном врате у родни крај, у којем је са братом Урошем, такође фудбалером, већ изградио својеврсни спортски комплекс.
– Изградили смо терен са вештачком травом, а овог лета би требало да почнемо изградњу пратећих просторија, свлачионица, теретане... Када све буде завршено, биће то модеран и функционалан спортски објекат. Иначе, ја сам и својој супрузи, која није за то да се једном вратимо, рекао да ћу се кад-тад, па макар био и у позним годинама, вратити да живим у свом родном крају. То су моји јасни планови, јер сматрам да човек тамо где је почео, треба и да заврши.
Када би на крају једне овакве животне шетње могао да се сусретне са неким дечаком који сања исте снове, какве је некада сањао он...
– Рекао бих му да никада не престане да сања своје снове, да од њих не одустаје. Ако је то фудбал, да јури за лоптом колико год може, да се бори. И да не заборави да је фудбал игра, у којој треба да се ужива, али и рат, у којем се скупо плаћају и победе и порази, и да са свим тим мора да се носи са подједнаком снагом.


***

Црква у Врелу
– Све оне дивне успомене које ме везују за родни крај не могу да избледе ни после свих ових година у туђим земљама и другим народима. Веома сам носталгичан и тај осећај ми прија. Знам ја шта црква као симбол представља и не бих међу њима правио разлику, али мени је наша сеоска најдража. У њеној порти проводили смо много времена као деца. Тадашњи прота Драган је уредио порту. Трава је била негована као на „Вемблију”, а он нас је пуштао да дођемо и да се на њој играмо. Зато ми се и црква урезала у сећање као нешто драго из детињства.

***

Мурињо
– Несумњиво један од најбољих тренера на свету. Част је радити са њим. Гледам да искористим сваки тренинг и сваки моменат, сваку његову реч, да унапредим своју игру. Велики је мотиватор, што изузетно ценим. Зна како да покрене екипу и улије јој сигурност.

***

Бане
– Привилегија је и тренирати са играчима какви су на окупу у „Челзију”. Утолико сам срећнији јер крај себе имам изузетног професионалца какав је Бане Ивановић. Он ужива статус цењеног и поузданог фудбалера. Волео бих када би људи у Србији то знали и умели да цене. Бане је један од оних наших спортиста на које заиста можемо бити поносни.

 

Женско иновативно
предузетништвo
Искуство
као подршка


Реализацију
пројекта подржало

Кабинет Министра
за иновације и
технолошки развој

-----------------------


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију